НЕПОКРЕТНА ИМОВИНА И ПОСЛОВИ ЈАНКОВИЋА НА ОЛИБУ, У ЗАДРУ, ОБРОВЦУ И БИЉАНИМА ГОРЊИМ

Доносимо вам још један вредан прилог о културном насљеђу из нашег родног краја а који нам поново долази из пера нашег вредног бенковачког историчара Милорада Савића. Ми се овим путем захваљујемо нашем уваженом Милораду на његовом несебичном раду и доприносу који улаже свих ових година.   

 

Аутор:  Милорад Савић, прилог "Србско Далматинском Магазину" за 2016

-Осим Двора Јанковића у Исламу Грчком, о којима је више писано,[1] сердарска и племићка породица Митровића званих Јанковића од 17. до 19. вијека била је власник знатне непокретне имовине у Задру, Биљанима Горњим, у Обровцу и на Зрмањи, кaо и на отоку Олибу. Ни у друштву, ни у породици Десница (насљедници Јанковића), осим понеке непрецизне информације,нису сачувана сјећања и сазнања о тим власништвима и непокретностима изван Ислама Грчког, понешто и Задра. Гдје су били двори Јанковића у Биљанима Горњим, какве су млинице на Јанковића буку, гдје су биле куће Јанковића и њихових рођака у Обровцу, да ли су на Олибу имали газдинске куће, затим како су биле распоређене просторије и које су биле њихове функције и какав је био стандард живљења станара? Изузевши Бошка Десницу, који је објавио неке документе везане за нека власништва, а наводе се у овом раду, струка се није бавила том врстом културно историјског насљеђа. Прошле године објављена је збирка породичних докумената која на више листова спомиње непокретности Јанковића.[2] Овдје се говори о кућама за становање, економским и зградама за привређивање, другим пословним просторима. У кућама и комплексима се становало, оне су имале амбаре, конобе, куће за раднике, просторе за животиње и њихову храну, а градске куће су уз стамбене имале и пословне просторе. Јанковићи су се бавили и трговином, млинарством и рентом пословних просторија и оних за становање. Дакле, осим што су били по професији официри и управитељи, Јанковићи су уједно и дио раног пословног слоја српске народности у Далмацији.

 

Нису наравно Јанковићи једини из српског предводничког друштвеног слоја који су имали велепосједeи већи број кућа. Генерално, тај слој представљао је нововјековну пословну, културну и друштвену авангарду српског народа у Далмацији. Неки из предводничког слоја током 18. вијека стекли су велико богатство. Један од примјера је породица Ђурић, која се сродила са Јанковићима удајом Марије Ђурић за Николу Деде Јанковића 1789.   године[3] У српском друштву у Далмацији исти слој је статусно био највиши. Из њега су излазили истакнути појадиници с улогом у својој заједници као црквени приложници, парохијски тутори, прокуратори и гасталди, у 19. вијеку као задужбинари, такође и представници традиционалне интелигенције (свештеници) и нововјековне школоване интелигенције. Престиж се преносио и на шире друштво, односно далматински конгломерат вјера и нација, у коме су поједини српски представници заузимали мјеста у градским вијећима и магистратима, што је још више било проширено у току аустријске управе у 19. стољећу. Из истог круга изњедриће се културна и стваралачка елита у новом вијеку и модерним временима: књижевници, историчари, етнографи, сликари итд. Гледано у цјелини, предводнички слој српског друштва јадранске покрајине у новом вијеку стекао је за се и за народ велики културни иметак, што ће бити настављено у модерним временима у задњим деценијама аустријске управе у Далмацији и потом.

Није само утврђивање чињеница о власништвина над некретнинама Јанковића и њиховој позицији у одређеном амбијентумотив за овај рад. Додуше, важно је било утврдити на којим су катастарским позицијама су биле куће у Задру, куће у Обровцу и да ли оне и данас постоје, гдје су у атару Биљана Горњих постојали двори Јанковића, гдје су биле обрадиве површине, или њихови млинови. Међитим, занимање је проширено на структуру велепосједа, пословне активности, на карактер, намјене и сложеност грађевинских цјелина и стилове. Оно иде и ка животу у кућама, приватности, становању, удобности и с тим у вези захтијевима и моди појединих епоха и стилова, наравно онолико колико показују архивски извори и ријетки материјални остаци. Другим ријечима, шта су у животу породице и појединаца значили велепосједи и куће на њима, куће у граду и вароши, млинови и друго. У катастарским пописима и другим изворима Митровићи Јанковићи су записани као становници Ислама Грчког и Задра, али не и као становници Обровца и Биљана Горњих. Куће у Обровцу користили су за изнајмљиваље и трговину, у дворима у Биљанима боравили би у току године повремено и у вези већих радова на пространом имању. Били су парохијани цркве Св. Илије у Задру и цркве Св. Георгија у Исламу Грчком. Као угледни чланови заједнице у тим црквама су и сахрањивани, Завиша Јанковић је сахрањен у цркви Св. Георгија у Биљанима Горњим, а Стојан Јанковић по традицији у срушеној цркви Св. Николе у Будиму.

Дакле, Митровићи су се бавили с више послова: војни односно официрски, управни, пошто су били насљедни сердари највећег Горњег котара, који је обухватао је велико подручје од Поличника на западу до Ервеника на истоку.[4]Водили су велепосјед и газдинства, бавили се продајом производа, млинарством, трговином и рентијерством кућа и закупом земаља, а посљедњи Јанковић, кнез Илија бавио се и новчарским пословима. Осим опјеване улоге ратника у ослобођењу Далмације од Турака, Јанковићи су очигледно били и рани представници српског пословног и динамичног грађанства. Послови су наравно били приватни и са приватном добити. И посједници малих или великих имања имали су према држави Венецији обавезу плаћања десетине (decima) на пољопривредне производе. Послове су могли водити самостално, са помоћницима, пословођама, или у компанији с неким, што је такође забиљежено. Приватни послови били су широко поље на коме су се сусретали приватност и јавност и стицао иметак и углед у друштву. 

Имање на ОлибуЗавиша Јанковић је умро природном смрћу у фебруару 1702. године исахрањен је у цркви Св. Георгија у Биљанима Горњим.[5]Неколико мјесеци прије смрти (26. новембра1701.) купио је половину отока Олиба од задарске племићке породице Калифи.[6]„Лично сасатавио Г. Ко. Ђакомо Калифи (Giacomo Califfi) пок. Г. К. Франческа, који је слободно дјелујући на најбољи начин дао, препустио, продао Г. Вит. Савиши Митровићу, присутном, за себе, насљеднике, и сљедбенике као уговарач, набављач, купац, и у име синова пок. Илије свога брата половину укупног острва Олиба у водама ове Надлежности, и то за цијену од 8000 Д. венецијанских сребрењака. Изјављујући овај Госп. Вит. купац набавља по реченим условима половину отока и намјерава дати пола својим синовима, а другу половину синовима свог брата Илије, и њиховим насљедницима, сљедбеницима за стално, а у случају да не буде властитих мушких потомака и од брата Илије право насљеђивања имаће жене из првог кољена заувјек, ако се насљедници ових жена називају од куће Митровић,[7] а да би уживали речену половину острва, мораће тако мушки, као и женеске славити 12 литургија годишње у Св. Илији са уобичајеном милостињом за његову душу као и душе његових покојних, обећавајући прије свега.“[8]

Од имања на Олибу током 18. вијека се зарађивало. Осим других користи, на Олибу су имали и подрум за вино, што се добро разазнаје у спору око насљедства браће и сестре Деде Митровић.[9] У спору Јелисавете са браћом она 1762. добија трећину породичног имања на Олибу: „... радо препуста реченој Госп. Јелисавети, сестри Госп. браће Деде Митровић припадајући дио од ње очекиваног отока Олиба, који је од Устројства посједа на њеном имену како је забиљежено у овом Пресв. Магистрату G. D. 19. јула, биће одређена трећина од половине реченог шкоља и то са плодовима тога дијела остављени да долазе од дана смрти пок. Госп. Ко. Јелене Митровић, бивше супруге пок, госп. Ко. Пуковника Тодорина Деде, заједничке мајке, умрле прошле године, који зрели род постоји, како се зна, у рукама гасталда, који се налази на овом шкољу, одређеног за убирање истих, и тако речена Госп. њихова сестра мораће убирати и покупити сав род који зрије од данас па убудуће на реченом дијелу.“[10] Гасталд је овдје водио послове, док се у другим приликама у истом вијеку гасталди спомињу као благајници. У другом документу из 1763. чита се да је Јелисавета добила и трећину подрума, затим бачве и друге судове за вино итд. Међутим, на правој аустријској катастарској карти из 1826. Митровићи као власници нису забиљежени наОлибу,[11] већ њихова својта Л. Балби, муж Форине Вово, чија је мајка Јелисавета добила дио имања Јанковића у реченом спору. Наиме, катастар Олиба на полеђини сваке секције садржи пописе власника, тако и  categoria dominicaleу коју је спадао Балби. Након смрти Л. Балбија 1828. имање на Олибу очито је поново припало Јанковићима по тестаменту Фиорине Вово из 1816. по коме је оставила сва имања управо потомцима Кирјака Деде Јанковћа, односно потомцима његовог сина Николе Деде Митровића, Ђорђу, Кијаку и Јелисавети Деде Митровић као „апсолутну својину поља, млинова на воду који се налазе на првој каскади ријеке Зрмање који су били у вријеме Вит. Завише Митровића Јанковића, продан сав оток Олиб од оближњих оточана са кућом, бачвама, судовима и стварима које се на то односе...“[12]  Ђорђе Деде Јанковић средином 19. вијека био је ангажован на Олибу и понекад је боравио тамо, а имао је раднике и колоне. Ријеч је о производњи вина, когaје продавао на разним странама. Спомиње се ту и син му Јован, с којим је заједно ишао на Олиб и који је понекад контролисао рад са вином. У својој пословној књизи он записује и многе ствари које продаје и посједује, као и имена колона на Олибу, чак и посматрање промјене времена у октобру 1853. године.[13] Није нађен документ о разбаштињењу имања Јанковића (или насљедника Десница) на Олибу.

            Задарске куће Јанковића Поред Ислам Грчког и Задар је био стојно мјесто Јанковића – у њима су живјели, умирали и схрањивани. Од 17. до средине 19. вијека забиљежено је да су Митровићи Јанковићи у Задру имали три куће. Стојан Јанковић 14. септембра 1686.добија право откупа бивше куће Катарине Гризогоно, кћерке Грегорија Гризогоно,супруге Антонија Пиерантонија, према првобитном купцу М. Ђоакинијуа у вредности од 260 дуката.[14] Уз уговор дат је и опис куће: „собе (camare)три, једна кужина (cucina) и соба пет, једно двориште (corte) са бунаром слатке воде и још друго са бунаром сланкасте воде и једна пећ, тремови (corridori), степенице и балатуре (baladori), смјештена између граница, од југа јавна улица, од истока уличица која нема излаза него води до једне кућице иза зидина, сада станиште очева капуцина, од запада трговина господина мајора Миде и од сјевера свратиште истих очева капуцина.“[15] Кућа се налазила у улици Св. Симеона, преко пута цркве Св. Шиме.То је касноготичка палата на два спрата, са централним унутрашњим двориштем и са неколико сачуваних прозора украшених фино клесаним оквирима а завршно са преломљеним луком. Заправо, ријеч је о остацима романичке зграде која је у касном средњем вијеку доживјела дограђивања и добила изглед палате.[16]Представља једну од истакнутих палата старог Задра. Њен распоред и функције простора и просторија у цјелини баштине поглед на кућу и становање у граду у касном средњем вијеку. У 18. вијеку су изнајмљивали ту кућу у Задру,[17] а потом је као мираз додјељена Јелисавети Деде Јанковић када се удала за венцијанског Грка А. Вово.[18]Његова кћи Фиорина Вово Митровић удала се за Луча Антонија Балбија, Крфљанина и ex патрицијавенецијанског, који је живио у тој кући у Задру и који је у њој умро 1828. године. Послије Другог свјетског рата до данас у кући је Конзерваторски завод за заштиту споменика културе, односно Конзерваторски одјел.

            Нажалост није сачуван ни намјештај ни попис мобилијара те куће. Само посредно по луксузним предметима од злата и сребра и тканина друге Стојанове супруге Гркиње Антоније Реци може се просудити да је иста својим укусом моогуће утицала на свог супруга да кућу опреми достојно статусу витеза и сердара.[19] Пошто су Јанковићи у 17.вијеку били и становници Задра а не само котарски сердари, врло је вјероватно да су уређивали своју кућу, ако не идентично, а онда слично другим задарским ратничким и племићким домовима. У њима се некој незаобилазној прoсторији често истицала збирка оружја.[20] Познато је да и данас постоји збирка оружја Јанковића, али није могуће реконструисати да ли су неки примјерци из збирке били мобилијар Стојанове задарске куће.   

Другу кућу у Задру имали су Митровићи у 18.вијеку у улици Св. Илије, непосредно код православне цркве. По позицији у граду, ријеч је о кући са прва два катастарска броја уз цркву Св. Илије, дакле у сусједству својте Ђурића, иста коју наводи породична збирка докумената из 18. стољећа. На основу дражбе из 1698. спомиње се да је на тој позицији био врт с кућом адмирала Луке Беглаве Будванца. „Врт овај Беглавин с кућом купио је кашње подполковник Грк Тодорин Деде, за којим бијаше удата јединица кћер сердара Завише Јанковића, брата славнога Стојана; и то је оно мјесто на коме данас стои епископска резиденција.“[21] Тодорин Деде Митровић купио је дакле кућу и врт у првој половини 18 вијека, пошто се оженио се Јеленом 1817. а умро је 1752. године.

Штампани документ из породичне збирке указује на некретнине које су посједовали 1763. и у њему се изричито наводи, између осталог, да се насљедство састоји у кући смјештеној у улици Св. Илије.[22] Данас је у тој улици код цркве измјењено власничко стање а постоје и сасвим нове грађевине,[23] али се преко пописа некретнинапородице Ђурић из 1843. године види да су Митровићи Деде били непосредни сусједи Ђурићевим кућама, које су биле на катастарским  бројевима 461 и 462 у улици Св. Илије.[24] Породична збирка докумената казује да је кућа Митровића Деде у другој половини 18. стољећа била скромно опремљена, али треба узети у обзир да је та изјава казана ради судског потраживања у спору сестре и браће Митровића и да је зато релативна. Ту пише да се насљедство састоји, између осталог, од куће код Св. Илије и „у неким малим покретнинама ситне вредности,“[25] али није наведено шта се подразумјева под тим покретнинама. Упркос таквој изјави, вредност инвентара Јанковића била је тада 22060 далматинских лира.[26] Који су намјештај, покућство, кућне тканине, простирке, застори, постељина, вјероватно оружје, можда слике, иконе, или неке посебне драгоцјености у тој новчаној процјени нажалост није познато.

Постоји књига трошкова градње резиденције православног епископа и клирикалне школе из 1839. године. Насловљена је: „Stato di misurazione dei lavori da farsi per la riduzione delle case N: 483 e 484 di proprieta della fraterna dei Conti Dede Mitrovich, per sta­bi­lirvi la residenza del Vescovato Greco non unito e le scuole clericali“.[27] И по наслову се види да су те некретнине биле у посједу браће конта Деде Митровића. Преуређење зграде за резиденцију услиједило је поводом премјештања сједишта православног епископа из Шибеника у Задар, које се догодило 1841. када владика своје сједиште премјешта у Задар. Црква Св. Илије постаје тада саборна, владичанска црква. Када и како је та кућа престала бити власништво Јанковића, какав је био уговор са еперхијом и да ли су браћа Деде Јанковић продала зграду црквеним властима нису нађени податци. Нису нађени податци ни о задарској имовини Десница, несљедника Јанковића, али стицајем околности у истој кући владичанског двора Деснице су послије Другог свјетског рата имале и данас имају станчић.[28]

 Резиденција православног епископа у Задру била је по свом првобитном устројству романичког стила,[29]која је, све до 19. вијека и тог трошковника, односно радова по њему изведеним доживљавала адаптације и измјене. То је градска палата са високим приземљем и два спрата који су укупно класицистички интонирани. Има степеницама узвишен улаз и на нивоу првог спрата балкон класицистички уређене камене ограде са стубићима.

Постоји и уговор по коме је Илија Деде Јанковића 1862. купио кућу у улици Св. Марије, или улици Трибунала, катастарски број 644. Основни члан уговора гласи: „1. La signora Antonia nata Lucovich del fu Nicolo vedova di Simenone Grego agente nella propria specialita e quale procuratrice della propria figlia Signora Maria del fu Simeone Grego, moglia al Signor Giuseppe Palisca vende al Signor Elia Conte Dede Mitrovich Iancovich del fu Giorgio la casa a tre piani oltre al terreno, posta in questa citta` inCalle Santa Maria detta anche del Tribunale al civico Numero 644. seicento quarantaquattro, esistente fra confini a garbino strada pubblica, a maestro eredi Simovich, a bora orto degli eredi Simovich ed a scilocco Pasquale Bakmaz, avente al piano terreno un orto, una bottega, due magazzini, un sottoscala, il vestibolo, una corte, due cantine, ed un`altra corte con cisterna; al primo piano un tinello, una cucina, quattro camera, un camerino ed un magazzino; al secondo piano tre camere, un camerino, un tinello ed una cucina, ed al terzo tre camere, un camerino, untinello ed una cucina.“ Кућа је, дакле, имала врт, два дворишта од којих један са цистерном, а у приземљу је ималадућан, два магацина, вестибил и двије конобе. На сваком од сљедећа три спрата биле су кужине, тинели, собе, собице и спремишта. Ријеч је очито о засебним становима на сваком од спратова. Постојање тинела говори о развоју удобности становања, јер се тинели не појављују у барокном времену, нити у кући Јанковића код цркве Св. Симеона (Шиме). Тинел се појављује у Дворима Јанковића у 19. стољећу, као и код других представника предводничког слоја у градовима на обали или у варошима у унутрашњости.[30] Уз функцију собе за пријем, он је наприближнији трпезарији или данашњој дневној соби.

У Задру је живјела својта Јанковића, Ђурићи. Они су у 18. и првој половини 19. вијека  поред земаља у Далмацији од Неретве до задарске околине, синови Стефана су у Задру 1843, када су упали у потраживања хипотеке, имали осам кућа у Задру: три у контради Св. Илије са једним подрумом у истој, по једну кућу у улици Св. Фране, улици Св. Симеона (Шиме), улици Св. Марчеле и на Господском тргу заједно са дућаном.[31] Бавили су се трговином стоком из Босне и Србије, другом трговином, месарским пословима у Венецији, а били су и бродовласници петнаестак бродова. Својта Илије Деде Јанковића били су задарски грађани Илићи, а његов таст имао је у Задру кућу и трговину, такође и један број парцела у Равним котарима.

Обровачка непокретна добра ЈанковићаЗавиша је још током Морејског рата био капетан Обровца, да би га 1688. замјенио синовац Филип. Завиша је имао кућу у Обровцу у којој су биле собе за становање и дућан.[32] У Обровцу води послове па 1692.годинедаје своју кућу и новац ради трговине на кориштење браћи Гамбиражи како би дијелили добит од посла,[33] а 1694. потписујеуговор с пашким соларима о лиферовању соли босанским караванима.[34]Није написана њена прецизна позиција, али је по постојању пословног простора јасно да се налазила у низинском дијелу вароши недалеко од Зрмање, гдје је живио пословни слој, док су при страни ближе Фортице углавном становали сиромашнији становници. Документ из 1798. доноси податак по коме Б. Десница реконструише да је то „кућа која је касније била Зорза Радуловићаaсада браће Урукало, на обали гдје је фин. контрола“.[35] Међутим, по катастарској карти и попису власника из 1826. од неколико кућа на обали ни једна није била Митровића Јанковића ни њихових рођака. Како је имање изгледало 1816. казује тестамент под бр. No. 882 Фиорине Вово Митровић, жене Луча Ант. Балбија, која је оставила на уживањеи располагањенасљедницима, потомцима Николе Деде Митровића, Ђорђу, Кирјаку и Јелисавети Деде Митровић „апсолутну својину поља, млинова на воду који се налазе на првој каскади ријеке Зрмање који су били у вријеме К. Завише Митровића Јанковића, продан сав оток Олиб од оближњих оточана са кућом, бачвама, судовима и стварима које се на то односе, двије куће и пола врта у Обровцу, пашњак изван Обровца и земље у селима Жегар, Биљани Горњи, Коларина, Кожловац и Кашић.“[36]

На катастарској карти из 1826. Ђорђе Деде Митровић има парцеле дворишта и куће под бројевима 24 и 25 у главној улици Обровца. Врло вјероватно је то насљедство Јанковића, да ли и баш најстарије Завишине куће. Кућа број 24 имала је 25,17 аустријских кластера квадратних, на један је спрат и кориштена је у економске сврхе. Кућа број 25 имала је 27,48 кластера квадратних, на један је спрат са двориштем а служила је за изнајмљивање.[37] Није записано како су биле опремљене. Кућа и данас постоји у Обровцу у главној улици уз зграду опћинских служби.ВласникЂ. Д. Митровићу протоколује забиљежен као стојник Ислама Грчког, али је он касније прецртан и за кућу бр. 25 је забиљежен власник Bellan Giuseppe. Насљедници Белана појављују се 1880. као власници још неких кућа које су претходно биле у посједу Јанковића.[38] Мишљење Бошка Деснице који нас обавјештава да је кућа на обали послије била својина Радуловића, па Урукала, можда се односи на ону која је 1826. означена као власништво комуне Обровац. Додуше, није немогуће да је по Б. Десници Завишина кућа на обали у одређеном тренутку постала власништво комуне. Крајем 18. вијека сердар Илија Јанковић је водио спор са Симонелијем за неку рушевну кућу у околини католичке цркве Св. Јосипа, дакле близу Фортице, и за те зидине је дао депозит.[39] На аустријској карти из 1826. заиста се види велика кућа Л. Балбија под бројевима 46 и 49 у центру и код почетка степеница које воде према католичкој цркви.[40]

Куће под бројевима 26, 31 и 37 на карти из 1826. биле су власништво Радуловића, рођака Јанковића. У Обровцу су 1826. Марко Симић и Стефан Симић, отац Владимира, својте Јанковића имали сваки своју кућу. Кућа С. Симића забиљежена је на карти из 1826. под бројем 34 и налазила се у главној улици, а кућа Марка под бројем 20 налазила се у попречној улици према Зрмањи. Забиљежена је на истој карти и кућа Матије Ђурића, члана породице Ђурић из Задра, иначе својте Јанковића. Занимљивост старе језгре Обровца, који је приказан на карти из 1826, да су ту имали куће, или стално или повремено живјеле породице и људи различитих националности: домаћи Италијани, Срби и Хрвати, да су постојале двије цркве (православна близу старе језгре у к. о. Крушево), а осим приватних кућа у њему су куће имали самостан Карин, комуна Паг и наравно комуна Обровац.

Што се тиче Десница, и они су у Обровцуимали више кућа. Њихове куће су 1880. означене катастарским бројевима 27 и 28. Налазиле су непосредно уз мост преко Зрмање с обе његове стране и уз обалу.[41] Стара фотографија из збирке Двора Јанковића анонимног је домаћег фотографа и снимљена око 1900. године. Показује најстарији жељезни мост и издужене куће на један спрат, малих, клесаним каменом уоквирених прозора. Већа приземна врата су окренута према пристаништу. У наставку је једна приземна кућа. На брини иза катастарских бројева кућа 28 око Фортице Деснице су имале веће површине земљишта. Градоначелник Владимир Десница је пред Први свјетски рат непосредно у близини моста преко Зрмање саградио велику кућу са приземљем и два спрата. Кућа је пројектована 1912. године. То је кућа градских стандарда, палата са неокласицистичким рељефним украсима и стубићима балкона, профилацијом прозора и трокутастим забатима изнад њих на правом спрату. Постоји и пројекат „чардака“ кога је за Владимира Десницу 1913. нацртао аутор тешко читљивог потписа, М. Манојловић (?). Владан Десница написао је лијепе странице своје прозе о начелниковој кући са балконом, о њеној благоваоници и навикама укућана да пију кафу и једу колаче, док би се поподне у њој скупљао важне варошке личности, читале новине, пушило и расправљало о домаћим и бјелосвјетксим догађајима.

До воденица на Јанковића буку код Обровцaможе се узводно Зрмањом. Назив бука је  по Јанковићима, пошто су они ту имали млинове. На сјеверној обали је старија воденица. Грађевина је правокутног тлоцрта а имала је кров на двије воде и неколико млинских камења. До ње је мања квадратична кућа са ступом као бунаром у кога се на сукно и биљце изливао млаз воде. У обе воденице довод воде био је зиданим каналима са уставама. Закључујући по начину градње, сјеверне грађевине су старије, док се уз млађи млин на јужној обали налази зидина, највјероватније остаци неке старије воденице.      

По попису спочетка 1688. у Котарима је било 16273 душа, ратника 4470, од којих коњаника 893, воденица са 42 витла било је 28,а оних које се могу поправити на броју је 60,[42]што потврђује и извјештај А. Зена.[43] Завиша и брат му Илија Јанковић били су власници воденица у код Обровца.[44] Млинови на Јанковића буку држава покушава да изнајми због  користи од пореза, што генерални продвидури намјеравају да наметну  још у току Морејског рата:[45]. „На малој дистанци од Обровца је водопад ријеке Зрмање који формирајући полукруг има изнад на обе стране двије куће за млин, чији јаки ток окреће седам витла, а за изнајмљивање је још за вријеме узвишеног претходника уговорено да се скупи сто реала на годину.“[46] Очигледно је око обровачких млинова 1688. био спор између државе и Завише и Илије Јанковића који су их држали у посједу, па провидур коњице Зено, с обзиром да је трајао рат, размишља како су „садашње прилике такве да се у овом реду питања народ мора спретно довести сазнању што је ред и дужност.“[47] Несумњиво је да су воденице Митровићи звани Јанковићи држали као своје. По породичној збирци докумената Stampe coo fratelli Dede Mitrovichмлинове код Обровца саградио је Завиша Јанковић и обнављао их је његов син Илија, како је  записано 1731.: „Насљеђе истих састоји се у земљама у Биљанима, Исламу и другдје, кућа које су изграђене од старијих (mаggiori), млинова изграђених од пок. госп. Завише у Обровцу, уложивши у изградњу пуно новца а обновљених недавно од пок. сердара Илије...“[48] Године 1731. наређује се инвеституром свим радницима и млинарима да насљеднике сердара Илије требају сматрати за власнике.[49] Били су то Илијина сестра Јелена и њени синови.

Јелена мјесеца јуна 1757.оставља тестаментом све, тако и млинове, сину Петру: „Остало, међутим, колико ће ми се наћи, да буде испуњено уреду, и обећања речена на непокретности, млинове, покретности и све друго што ми припада и које стиже чекањем, и може доспјети, остављам мом врло драгом сину конту Петру Деде, а послије њега његовој дјеци, колико мушкој толико женској која ће се родити у законитом браку, а не другачије.“[50]

Записано је да су 1763. Митровићи на Зрмањи имали седам и по воденичних кола и да се  тада водио спор о насљеђу између браће Кирјака и Петра и сестре им Јелисавете, па је наређена судска запљена из које видимо да се мљео јечам и пшеница, да је ту било новца и да је у њима радио пословођа:[51] „6. септембар 1763. Обавјестио је Јаков Паренчић (Giacomo Parencich) бубњар страже (guardia) да је по налогу овог Суда (Giurisdizione) oд3. текућегпошао у Обровац у млинове под управом конта Кирјака и Петра, браће Деде Митровић, на молбу госп. контесе Јелисавете Деде Митровић, сестре; држећи у рукама Заповјед, наложио је Стојану Волеревићу, пословођи од седам и по млинова да мора држати под заустављеном забраном и предати у његове руке сву пшеницу и новац ради реченог узрока, имајући у три и по млина рифузо 45 кварти јечма и у друга четири 47 кварти, и тако ипак имајући запљену на руци реченог Стојана, као пословође, све пшенице и новца који постоји на располагању, или су дошли на рачун мљевења, са Заповједи да се мора све за осам дана послати у канцеларију Префектуре у Задру, под претњом казне од 500 дуката.“  Спор се водио од шесте деценије 18. вијека све до 1798. године.[52] Отад млиновима располаже Јелисаветина кћи Фиорина, која се удала за Луча (Lucio) Антонија Балбија, родом са Крфа, бившег патриција венецијанског. С Фиорининим тестаментом догодио се обрт у цјепидлачки дугом спору. Да ли зато што су били без дјеце, Фиорина је тестаментом из 1816. оставила сва имања у Обровцу и Равним котарима управо потомцима Кирјака, свога ујака, односно његовог сина Николе Деде Јанковића, Ђорђу, Кијаку и Јелисавети: „у апсолутну својину..., млинова на воду који се налазе на првој каскади ријеке Зрмање који су били у вријеме витеза Завише Митровића Јанковића...“[53]

Уговором између најмодавца Луча Антонија Балбија и најмопримца Стефана Симића 1827. унајмљују се три млинска камена на Зрмањи у трајању од три године.[54] Након његове смрти 1828. млинови наставили радити под управом Симића.[55] Након тога датума не може се пратити како су и када млинице доспјеле у друго власништво.

Данас су млинови рушевине романтично дивље уоквирене корјењем, стаблима, зеленилом ријеке и слапом бука. Крови су давно пропали, кантун ступе се обрушио у ријеку, клесаници и надвратници се откидају. Мјештани кажу да су рушевине на сјеверној страни  власништво породица Баљци и Чуде из Мушковаца. Оне јужне су у власништву Куриџа из Билишана.     

Куће и имање у Биљанима Горњим – КулинаЗавишин син сердар Илија добио је по млетачкој парцелизацији и катастрима из 1709. знатне земље у БиљанимаГорњим, а ту је имао и кућу, што се директно спомиње 1717. и даље у породичној збирци.[56]  Године 1731. породични архив биљежи: „Насљеђе истих се састоји у земљама у Биљанима, Исламу и другдје, кућа којесу изграђене од старијих (mаggiori), млинова изграђених од пок. Госп. Завише у Обровцу а у изградњу је уложио пуно новца и обновљених недавно од пок. сердара Илије, у виноградима посађеним, и свега другог како би све осигурао овој фамилији...“[57] У овом контексту истиче се да су Митровићи и у Биљанима и Исламу градили куће. На катастраској мапи из 1826. године куће у Биљанима се називају Деде и приказане су у толоцрту чија главна фасада има преломљен изглед цик-цак облика, док је около било двориште (corte) сличне преломљене ограде односно зида.[58] Све околне парцеле забиљежене су као власништво Ђорђа Деде Митровића. Куће и земље Јанковића у Биљанима налазиле су се уз сам пут а јужно од кућа Опачића. Герасим Зелић се сјећа да је крајем 18. вијека био у Биљанима да посјети дворе „на равној улици“ у којима  је тада боравио Никола Митровић: „сутрадан по обједу с реченим попом и парохом пођемо мало до двора мога рођака, господина конта Николета Деде Митровића, друкчије Јанковића, једно да овога поодимо, а друго да опет мога коња покушамо ваља ли 25 цекина у злату.“[59]

Данас за те куће у породици Десница не зна гдје су биле, а мјештани Биљана су давно заборавили причу о имању Јанковића, већ памте само задње власнике, домаће далматинске Италијане Перлине. Анализирајући катастарску карту из 1826, са презименом Деде, и катастарску карту из друге половине 20. вијека, и обилазећи терен јасно је да је ријеч о срушеним кућама које домаће становиништво назива Кулина. Рушевине се налазе најближе новијој кући Мишковића и околним парцелама. У близини Кулине је бунар јаког врела зван Саћија. То је било одлучујуће да се комплекс смјести на благој узвисини и на нижем терену недалеко од бунара. Као и у Исламу и овдје је карактеристична пријатност и љепота микролокације у околном пејзажу.

Није познато у коме тренутку након 1826. су Двори Јанковића у Биљанима Горњим припали у власништво породице Радуловић, закључујући по презимену, Јанковићевих рођака из Обровца. Петар Радуловић је 1849. оженио Марију, кћи Кирјака Деде Јанковића и понајприје је он, или син му Марко могао добити те некретнине у насљедство. Наиме, на катастарској карти из 1894. на истој позицији некадашњих имања и кућа Деде Јанковића убиљежено је презиме Радуловић. Како су и када Радуловићи продали, или на други начин предали имање задарским Перлинима није пoзнато, али несумњиво након 1894. године.[60] У мјесту постоји традиција да је кућа и имање припадало породици Перлини као и сјећања о тим кућама чији је један дио по истим био висок два спрата. Имање је послије Другог свјетског рата додјељено становништву. Кућа и друго су затим рушени да би се у селу градиле неке друге куће. Нису познати детљи о судбини породице, апи Перлина послије Другог свјетског рата ни у кућама ни имању па ни у Далмацији више није било.[61] Ипак, мјесна традиција садржи још један реалан слој, а он је сачуван у имену Кулина. Не треба зато сумњати да је постојала стварна кула виша од осталих грађевина у комплексу, слично као у Исламу. Све у свему, прича се уклапа у стихове народне поезије: „Време гради низ Котаре куле, време гради време разграђује.“

Имена првих власника, традиције и сам локалитет, дакле, заборављени су. Данас су ту рушевине које такође говоре о пространству комплекса и неким функцијама и елементима старе архитектуре. Не може се по садашњем изгледу знати о распореду просторија, али постоје три паралелна зида у смијеру исток-запад, која су састаљена од оригиналних зидова зиданих с кречном жбуком којих мјестимично нестаје и онда се настављају сувозидом од старог камена  оригиналног зида. Они су укупно дуги око 70-80 метара и постављени су на терасастом рељефу у различитим висинским нивоима. Ако се узме у обзир гомила камена непосредно сјеверно од куће Мишковић, која садржи и остатке опеке и покровних купа, ширина до јужог зида је слична, око 80 метара. Наравно, овдје би због поузданости требало користити и археолошку методу и очистити терен и утврдити стварно постојање темеља који се настављају на сада видљиве зидове, такође и евентуалне старије слојеве од 18. стољећа. Чинјеница је да се између средњег и јужног зида на парцели која се оре на површини нашло више фрагмената керамике. Профилисани отвори реципијената и глазирани, или украшени фрагменти казују о керамици новог вијека, дакле о уређеном свакодневном животу на локалитету у 18. и 19. вијеку. Крај бунара Саћија, који је у источном крају између средњег и јужног зида, и данас стоји округли клесани камен са жлијебом који се некад користио у машинерији за производњу вина или уља, врло слично преси, торкулу. Зна се да је породица у првој половини 19.стољећа у Биљанима Горњим имала винограде, воћњаке имаслине, затим оранице, ливаде и пашњаке.[62] Земљу су обрађивали радници колони, који су становали у посебној кући у комплексу. Настављајући о функцијама на комплексу, комшија Г. Алавања памти да је одмах послије Другог свјетског рата уз сјеверни зид у дворишту Мишковића успоредо са њим постојала котарина. То је зграда којој је у приземљу била штала са јаслама, а на спрату решеткасти амбар за кукуруз, па се синонимно и зове кукурузана, што све директно подсјећа на такве функције и облике из Двора Јанковића у Исламу Грчком. Кукурузана је грађена у 19 вијеку када се кукуруз почео сијати. Споменута збирка браће Деде Митровић казује да је у 18. стољећу у Биљанима и у Исламу у комплексу зграда био амбар, житница за пшеницу, јечам и друге житарице.[63] Данас највиши сачувани зид у сјеверном дијелу има 4 х 3,3 м. Има мали прозор, још мањи пенџер, или рупу, а с унутрашње стране нишу, односно зидни ормар. Оригинални у креч зидани зидови у средини парцеле, или с јужне стране сачувани су у фрагментима од 6 х 1,2 м, 3,8 х 1,1 м; 1,6 х 3,3 и 1,7 х 3,5 м. Сви оригинални зидови су дебљине 50-55 цм. Нажалост, овдје се на површини и на преосталим зидовима не може видјети ништа што би говорило о евентуалном стилу градњи старих кућа Митровића Јанковића.

Архивски подаци из Protocollo delle particelle degli edifizi, Шибеник, 18. фебруара 1827. казују да је Ђорђе Деде Митровић у Биљанима Гроњим под бројем 33 имао четири куће: - Приземна кућа за колоне са двориштем од 126 аустријских кластера квадратних; - Рушевине куће од 26,23 кластера квадратна; - Стамбенaкућaнадва спрата. Кућа трошна и двориште од 384,25 кластера квадратних; - Рушевине куће од 69,14 кластера.[64] Ријеч је о комплексу који је обједињавао више кућа, тако и кућу за колоне односно раднике, док је двоспратна газдинска кућа представљала центар имања. То је зграда највећег изломљеног цик-цак тлоцрта са истовремене катастарске карте. Године 1827. неке куће су, дакле, биле у трошном или рушевном стању. По величини комплекса и броју кућа куће Јанковића у Биљанима Горњим из тог периода су добро успоредиве са комплексом Двора Јанковића у Исламу Грчком, као што је и величина посједованог земљишта била слична.  Интересантно је да је, као и у Исламу, и у Биљанима био квартир локално зван Квартирина. Његове рушевине се налазе око 1 км западније од кућа Деде Митровића Јанковића, односно Перлини.



[1]М. Савић, Баштина Двора Јанковића, Историјски музеј Србије, Београд 2006, 35-48; Исти, Шта је Кула Стојанова, шта су Двори Јанковића, Просвјета 82, Загреб, новембар 2007, 37-42; M. Sinobad, Prilog poznavanju kule Janković Stojana, Ljetopis SKD-a “Prosvjeta”, sv. XIII, Zagreb 2008, 168-178.

[2]М. Савић, Породична збирка докумената из Двора Јанковића: STAMPE COO FRATELLI DEDE MITROVICH, Србско-далматински магазин за 2015, 16-61.

[3]„Списибракоразводне парнице Николета Деде – Марије Ђурић и других парница с Ђурићима“. Архив Јанковића, Фасцикал 4, омот 1.

 

[4]Митровићи су старином из Жегара. Сдругим Жегаранима у Кандијском рату1648., примамљени од Венеције, доспјели суна стару градину будим код Поседарја. Јанковићи су породично Митровићи, названи по Митру, оцу Јанка Митровића, који је отац Стојана, Илије и Завише. Патронимик Јанковић се од њиховог времена записује у документима и приватним папирима, иако их се у докумнетима често ословљава као Митровиће, или  Giancovich d`Mitrovich, а од удаје Завишине кћерке Јелене за Грка, потпуковника Тодорина Деде као Деде Митровиће, односно Деде Јанковиће.

[5]Б. Десница, Неколико глоса к једној котарској народнаој пјесми, Прилози проучавњу народне поезије 1-2, Београд 1937, 49-54.

[6]Б. Десница, Историја котарских ускока II, Beograd 1951, 366-367.Превод са италијанског у: М. Савић, Породична збирка докумената из Двора Јанковића STAMPE COO FRATELLI DEDE MITROVICH, Србско-далматински магазин за 2015, Сплит 2015, 16-61.

[7]Дакле, да носе, задрже презиме Митровић. Та формулација се понавља и касније приликом брачних уговора неких ћланова ове породице и говори о свијести о имену породице.

[8]Православни су на различите начине прилагали црквама, тако и у Задру и у Исламу Грчком, ради спомена на литургији, односно свог „воспонинанија вјечнога“, како је написано у једном запису из црквене књиге у Исламу Грчком. За спомињање на литургији се плаћала милостиња, као у овом случају.

[9]Stampa coo: fratelli Dede Mitrovich, poslije 1766, 41-41. Архивска збирка Јанковића, Фасцика 1, Омот 1.

[10]М. Савић, Породична збирка докумената из Двора Јанковића STAMPE COO FRATELLI DEDE MITROVICH, Србско-далматински магазин за 2015, Сплит 2015, 16-61.

[11]Ulbo. Katastarska karta br. 29. Državni arhiv Zadar..

[12]Архив Јанковића, Фасцикал 3, омот 3.

[13]„Libro memorie Dede“, Архив Јанковића, књ. 2.

[14]Б. Десница, Историја котарских ускока II, Београд 1951, 147-149.

[15]„Camere tre, una cucina e camere cinque, uno corte con pozzo d`acqua dolce item un altra con pozzo d`acqua salmestra et un forno corrideri scale e baladori, situata tra confini da garbin strada publica da sirocco callicella che non ha esito ma conduce a una casetta dietro alle mura, ora albergo de padri capuzini, da maistro le ragioni de signor maggior Midda e da borra l`albergo d`essi padri capuzini.“ Б. Десница, Историја…, 147-149

[16]I. Petricioli, Romanika u Zadru, Zadar 1966, poseban otisak iz zbornika „Zadar“.

[17]Stampa coo:.., 41-41.

[18]Stampa Coo, 28, 37, 41.

[19]Антонија је вјенчана је са дотом „од 400 дуката, то јест у толико злата, сребра, свиле, вуне, платна и других женских украса, а са задовољством госпође Антоније за њену употребу, а украс је процјењен од заједничких изабраних пријатеља.“ У: Б. Десница, Историја котарских ускока I, 187-188.

[20]N. Bezić Božanić, Prilog poznavanju zadarske kuće u 17. stoljeću, Petriciolijev zbornik II, Split 1996, 273-286.

[21]Г. Петрановић, Православно обштество задарско, Српско-далматински магазин за 1865, Задар 1865, 4-23.

[22]Stampa coo: fratelli Dede Mitrovich, poslije 1766, 51-52. Архивска збирка Јанковића, Фасцика 1, Омот 1.

[23]Данас се на мјесту кућа Ђурића налази новоподигнта зграда за потребе католичког школства. Сасвим случајно Деснице су у 20. вијеку у кући непосредно уз цркву Св. Илије купили мали стан, како ми недавно рече др. Урош Десница.

[24]Архив Јанковића, Фасцикла 4, Омот 1.

[25]Stampa coo: frateli Dede Mitrovich, послије1766, 51-52. Архивска збирка Јанковића, Фасцика 1, Омот 1.

[26]Stampa coo: frateli Dede Mitrovich, послије1766, 74-75. Архивска збирка Јанковића, Фасцика 1, Омот 1.

[27]Архивска збирка Илије Деде Јанковића, Књ. 1.

[28]Податак да је сам Владан Десница купио тај мали стамбени простор добио сам од др. Уроша Деснице. Не знам му документовану правну основу па ни да ли је тачан податак, али је могуће да се ради о остатку насљедства.

[29]I. Petricioli, Ostaci stambene arhitekture romaničkog stila u Zadru, Radovi Instituta JAZU u Zadru, sv. IX, Zadar 1962, 117-162.

[30]М. Савић, Каштел у Бенковцу и околина у катастарским мапама, документима и архитектонским цртежима 18. и 19. вијека, Бенковац пријатељима – мала монографија 2, Задар 2012, 240-275.

[31]Архив Јанковића, Фасцикал 4, омот 1.

[32]Б. Десница, Историја котарских ускока II, 287-288.

[33]Б. Десница, Историја котарских ускока II, Beograd 1951, 287-288.

[34]Б. Десница, Историја котарских ускока II, 311.

[35]Архив Јанковића, Фасцикал 3, омот 3.

[36]Архив Јанковића, Фасцикал 3, омот 3.

[37]Obbrovazzo. Protocolo delle particele degli edifizi, Sebenico, 13 aprile 1827. Državni arhiv Split, Karte Istre i Dalmacije, Obrovac, k. o. 397.

[38]Obbrovazzo. Dimostrazione del possesso fondario, Zara, 11 febbraio 1880. Državni arhiv Split, Karte Istre i Dalmacije, Obrovac, k. o. 397.

[39]Архив Јанковића, Фасцикал 3, омот 3. Број базе података А.Ј. 190.

[40]Obrovazzo.Кarta broj 48. Državni arhiv Zadar.

[41]Obbrovazzo Dimostrazione del possesso fondario. Državni arhiv Split, Ktastarske karte Istre i Dalmacije,к. о. 379.

[42]Б. Десница, Историја котарских ускока II, Београд1951, 224, 226.

[43]Исто, 224.

[44]Исто, 230-231.

[45]Stampa coo: fratelli Dede Mitrovich, послије1766, 3. Архивска збирка Јанковића, Фасцика 1, Омот 1.       

[46]Б. Десница, Историја котарских ускока II, Београд1951,262.

[47]Исто, 230.

[48]Stampa coo: fratelli Dede Mitrovich..., 13-14.

[49]Stampa coo:..., 15.

[50]Исто, 31-32.

[51]Stampa coo:..., 45. Број воденичких кола или витлова се могао дијелити, као што је то и овдје случај.

[52]Архив Јанковића, Фасцикла 3, омот 3.

[53]Исто.

[54]Исто.

[55]По свему судећи, ријеч је о Стефану Пили Симићу родом из Имоцког, који је имао сина Владимира, начелника Обровца и заступника на Далматинском сабору. Владимир се 1864. оженио Јелисаветом Деде Јанковић, старијом кћерком задњег Јанковића, кнеза Илије.

[56]Stampa coo: frateli Dede Mitrovich, poslije 1766, 12-13. Архивска збирка Јанковића, Фасцика 1, Омот 1.

[57]Stampa coo: frateli Dede Mitrovich, poslije 1766, 13-14. Архивска збирка Јанковића, Фасцика 1, Омот 1.

[58]Bigliane superior. Катастарска карта број 518, Хисторијскиархив Задар.

[59]Г. Зелић, Житије, Београд 1988, 243.

[60]Крајем 19. и почетком 20. вијека у Задру је живио трговац, посједник, власник кућа за изнајмљивање и брдовласник Ђузепе Перлини и он је могући купац имања и кућа у Биљанима Горњим.

[61]Године 1943.из Зара се иселио Марко Перлини, који се у Италији бавио писањем, тако да је 1955. у Трстуобјавио свој дневник под насловом Non ho piu`la patria.

[62]Bigliane Sup. Protocollo delle particelle dei terreni. Državni arhiv Split, Katastarske karte Istre i Dalmacije, k. o. 25.

[63]М. Савић, Породична збирка докумената из Двора Јанковића STAMPE COO FRATELLI DEDE MITROVICH, Србско-далматински магазин за 2015, Сплит 2015, 48-49.

[64]Bigliane Sup. Protocollo delle particelle degli edifizi. Državni arhiv Split, Katastarske karte Istre i Dalmacije, k. o. 25.

 

 

...............................

Задар- владичански двор и клирикална школа- предходно власништво Јанковића

5

 

Задар - палата Грисогоно- купио Стојан Јановић 1868 године

 

Обровац- кућа Митровића - Јанковића- данас општина

 

Обровац- Јанковића бук- сјеверна воденица и ступа

 

Биљани Горњи-Катастарска мапа- двори Деде Митровић Јанковић 1826 године